Bosanski jezik, razni dijalekti, nježnost, nijanse, kao da je stvoren za poeziju. Zato ga i volim, zbog svog tog bogatstva.
Ali ima i jedna druga strana bosanskog jezika.
Možda malo brutalnija, ali šta ćeš … i to je na neki način pokazatelj bogatstva bosanskog jezika.
O čemu pričam? Evo!
Kod nas insan može lahko spavati k'o zaklan, naravno ako se u krevetu nije okretao k'o na ražnju.
Možda zato ujutro ustane, k'o da ga je neko mlatio svu noć, pa se onda po cijeli dan vuče k'o prebijena mačka, a možda ga reže ispod rebara ili u leđima, k'o da mu je neko nož zabio.
U stomaku doduše taj nož može biti užaren, a često ga neko i okreće. Pa ti vidi!
Naravno, u takvom stanju čovjek lahko može nekoga da prebije k'o vola u kupusu ili udavi ko mačku. A možda i ubije k'o kera ili pašče.
Možda se insan odluči samo da polomi ruke ili prebije noge … naravno ako ne fokusira na glavu, na kojoj se uši i jezik uvijek mogu iščupati, oko izvaditi ili izbiti, nos slomiti te zubi pobiti ili prosuti, pri čemu se žrtvi daje do znanja, da će te iste zube sama kupiti po podu.
Kreativnost, nema šta.
Šamarčina se uglavno mjerila od uha do uha.
Preko labrnje i iza ušiju se moglo dobiti, osim ako uši kojim slučajem nisu bile svezane na mašnu.
A glava k'o glava. Lahko se može razbiti.
Perfektna je za odsjeći ili otkinuti, dok će se u Hercegovini uglavnom stući k'o zmiji.
Ima kod nas mnogo pametnih, duhovitih ljudi, koji mogu biti “čiraši” i “krvavi”.
Eto, tako je to u bosanskom jeziku, gdje smo pripremani za zapadne zemlje i ovaj trend, koji prožimaju čari vegetarijanske kuhinje, riječima, “Uhvati se za guzicu”, naravno kada bi tražili još mesa.
To je malo blaža varijanta od onako onoga usput “Nemoj da te krv oblije”.
Saznanje da bi insan bez guzice davno ost’o, da je od stakla, naravno otvara nove vidike.
Bosanski jezik je čudo neviđeno, pa ga zato i volim.
Tako su nam grasi pali, šta ćeš!
Veliki pozdrav od jedne velike ljudine … ispod samara.
Autor: Dino Čopelj
